Покретне слике

Ова студија представља покушај класификације слика и знакова, по теорији америчког логичара Перса, који је установио општу класификацију слика и знакова, а која је \"попут Мендељејеве таблице у хемији\".

Кретање као физичка стварност у спољашњем свету није се више могло супротстављати слици као психичкој реалности унутар свести. Тако је настао филм. Док је филозофија тежила да кретање претвори у мисао, филм је успео да кретање претвори у слике.

Како је филм део историје уметности и филозофије, Делез жели да преко текста илуструје чувене филмове редитеља као што су Буњуел, Фелини, Хичкок, Куросава... Задатак је класификовати типове слика и њима одговарајуће знакове. Различити типови слика стварају се разним техникама: крупним планом или великом формом, док су знакови више повезани са културном епохом него са жанром: нпр. експресионизам схвата светло у односу према тами – то је посебан знак експресионизма као покрета.

У овој студији није реч о историји филма. Она, наиме, представља једну таксиномију, покушај класификације слика и знакова. Међутим, овај први том треба да се задовољи одређивањем елемената, и то елемената само једног дела класификације. Често се позивамо на америчког логичара Перса, зато што је он установио општу класификацију слика и знакова, вероватно најпотпунију и најбогатију. То је класификација попут Линеове у природној историји, или још боље, попут Мендељејеве таблице у хемији. Филм намеће нова виђења овог проблема.

Ж. Делез