Преиспитивања. Одсјаји и расипања

“Током живота схватио сам: да би човек мислио о нечем ваљано, не на један једини исправан начин, јер то није могућно, није довољно знање само по себи, макар оно било и велико. Неопходно је размишљање, преиспитивање, непрекидно довођење у сумњу и поновно утврђивање онога што се зна, или се мисли да се зна. То је тврђење које су многи, као некакво опште место, олако спремни да прихвате, не опажајући да га не усвајају као лични став. Јер у том случају би требало пристати на то да стечено знање и није неки сигуран посед којим његов власник по вољи располаже, већ процес у коме постоји опасност да се уверење у стечено знање претвори у свест о незнању. Стари и паметни Декарт је својом убитачном сумњом настојао да из својих знања избаци све у шта се могло сумњати, да би најзад дошао до чврстог језгра истина у коју се онда морало веровати...”