Српскохрватски дијалекти. Њихова структура и развој

Трећа књига Целокупних дела Павла Ивића у редакцији Милорада Радовановића Српскохрватски дијалекти. Њихова структура и развој несумњиво је једна од најзначајнијих књига из српске лингвистике односно сербокроатистике. У питању је прва дијалектологија једног јужнословенског језика урађена модерним структуралним методом. Управо зхваљујући модерном лингвистичком методу, уз остале њене вредности, ова књига није изгубила на својој актуелности, упркос томе што је од њеног првог издања до објављивања превода било више дијалектолошких открића, објављено више прилога и монографија, и дошло до српског и хрватског језичког раскола. Напротив, има се утисак да су сва касније открића већ била наговештена у овој књизи.

Књига је објављена на немачком језику 1958, две године након књиге Дијалектологија српскохрватског језика – Увод у штокавско наречје, а с немачког је на наш језик превела Павица Мразовић. Приређивач, Мато Пижурица, истиче да је у питању „лингвистичко дело трајне вредности” и да ће највећу корист од превода ове књиге имати генерације студената које у њој добијају прави униварзитетски уџбеник.

Како сам Ивић истиче, књига је намењена интернационалној науци, са жељом да се иностраним научницима представе и прикажу резултати важних дијалектолошких истраживања као и систем и структуралне карактеристике сваког дијалекта.

„Српскохрватски дијалекти већ одавно привлаче пажњу, не само југословенске већ и иностране лингвистике, и то због значаја који имају како са славистичког тако и са општелингвистичког становишта. Познато је у којој су мери - од самог почетка - упоредна граматика словенских језика и истраживање лингвистичких структура користили материјал српскохрватских дијалеката. Довољно је подсетити на Белићеву теорију православне акценатске метатоније и на радове истакнутих представника Прашке школе (Трубецкој, Јакобсон). Ова књига има за циљ да материјал српскохрватских говора још више приближи интернационалној науци.”

Павле Ивић