Počnimo od prvih pitanja: da li je za dobar život važnija pravda ili lična sreća; može li nepravedan čovek biti srećan; može li pravedan čovek biti nesrećan; šta je uopšte pravda, i u čemu je sreća?

Za ova pitanja kažemo da su prva zato što su, od trenutka kada su prvi put postavljena, vekovima predstavljala polazište i okvir filozofije morala. A polazište i okvir filozofskih morala ogleda se u dva principa: u pravdi, i u sreći. I Platon i Kant postavljaju pitanje: Može li nepravedan čovek biti srećan? Za obojicu filozofa pravda predstavlja kosmički princip, a um - samostalnu kosmičku silu. Tako nailazimo na dva saveta za "dobar život": prvi podrazumeva umerenost i disciplinu koja se razvija u mladosti, kako bi čovek bio srećan u starosti; drugi se odnosi na postojanosti u borbi za ispravne ciljeve. Platon je tvrdio da nepravedan čovek mora biti nesrećan, i da pravedan čovek mora biti srećan. Aristotel je zauzeo realističniji stav i dopustio da pravedan čovek može biti nesrećan u nepovoljnim okolnostima, ali se složio da nepravedni ljudi, zbog unutrašnjih razdora, ne mogu biti srećni. Imanuel Kant je, naposletku, odbacio obe Platonove tvrdnje. "Mi na svetu vidimo dobre ljude kako pate", rekao je on, "i rđave kako se vesele, i samo Bog, ako ga ima, može to stanje da preokrene".

A da li je sreća ostvariva - to je pitanje koje će doveka zanimati filozofe !