Дугачко писмо које није стигло до примаоца

Одлазе људи XX века, одлазе како су и живели – у борби, у спору, у супротстављању смрти. Вршњаци века, одбројавајући од 1914. године па све до много измењених 90-их, суочили су се са погибијама, чак и убиствима. Али то не значи да је у њиховом животу (па и веку који су сами умногоме оличавали) битан био само отпор »смрти на крају«... Судбина и живот Иде Марковне Лјитвакове попуњавају ове уопштене речи врло конкретним садржајем. Недостају многе странице њене недописане књиге успомена да би објасниле читаоцу зашто је необичност ове личности неодољива од времена које ипак »подлеже расправи«. У њему је она остала сироче, остала је жива после грађанског рата, с његовим погромима и глади, сарадница Коминтерне и жена југословенског политемигранта Озрена, који је погинуо у Титовим мучилаштвима. Остала је и књижевница Радвољина која је писала и преводила оно што је представљало »буку времена« са свим наносима и вечним. Остао је лик ниске, лепе и храбре жене, која је живо осећала и мислила, и зато се остваривала у прекрасном и жестоком свету идеала и у његовом разарању, никад задовољна пуком свакодневношћу постојања и пустих жеља.

Погледајте хероје и личности њеног живота и књига (што је неодољиво): Фучик и Козаковић идеалисти и крвници Коминтерне, чиновници Совписа и уски круг либерала шездесетих, извиђачи-антифашисти и комноменклатура целог соцлагера, најбољи југословенски и источноевропски писци – сви они остају у нашем не обавезно само захвалном сећању, управо зато што је Ида Лјитвакова сведочила о њима и о себи пред онима који остају да живе у XXИ веку. Да би схватили и видели њеним очима, како је успело то о чему многи, као и пре, само маштају – мир и воља, благостање и дуг живот. И какву цену за то треба свакодневно плаћати, не у новцу, да се не би изгубило оно људско искуство страсне укључености у уређење света, који су нам завештали одлазећи људи XX века. Ида Марковна је у пуном значењу речи била с њим од исте крви, која је у њој пулсирала скоро пуних 90 година рада и схватања свог дуга.

Да не изгубимо ишчезавајућу, али још живу нит времена (заједно са свим оптерећењем прошлости и ужурбаношћу садашњости) ево залога, који нам остављају претходници, ти, које ћемо увек памтити као оне који нам нису подарили само биолошко постојање, већ и снажни импулс за тражењем смисла и схватања живота. Ида Марковна за нас остаје управо такав човек.

В. М. Гефтер